Болница Мензикен: Када нега мора бити профитабилна, жртвује се близина.
Одговор PdA Aargau на два недавна чланка у Aargauer Zeitung од 27. јуна 2026.
Најављено затварање болнице за акутну негу у Менцикену је више од пуке регионалне пословне одлуке. Оно показује шта се дешава када се здравствена заштита организује према пословним принципима. Оно што значи безбедност за цео регион појављује се као проблем у билансу стања. Оно што значи близина за пацијенте појављује се као недовољна попуњеност у стратегији локације. Оно што значи свакодневни рад, одговорност и стручност за запослене на крају се појављује као позиција коју треба елиминисати.
Болница Менцикен рекламирала се слоганом „Живимо у близини“. Управо та близина сада ће нестати. Ординација лекара опште праксе, амбуланта, служба хитне помоћи и клиника без заказивања које раде током дана могу бити важне. Али оне не замењују болницу за акутну негу. Оне не замењују стационарну негу која ради 24/7. Оне не замењују поверење које регион има да је у хитним случајевима доступно више од пуког упућивања у други центар.
Случај Менцикен не треба посматрати само као погрешну процену једног члана одбора. Он одражава дубљу логику. У данашњем систему здравствене заштите, нега се не планира једноставно према друштвеним потребама. Обликују је дијагнозно повезане групе (DRG), стопе попуњености, конкуренција између локација, притисци трошкова и оперативна профитабилност. Болница не мора нужно да генерише профит да би приватни акционар функционисао у складу са капиталистичком логиком. Довољно је да је приморана да се понаша као предузеће.
Управо је то марксистичка суштина ствари. Употребна вредност болнице лежи у њеној доступности када је људима потребна: ноћу, викендом, у случају компликација, ванредних ситуација и неизвесности. Њена економска вредност, међутим, мери се тиме да ли генерише довољно наплативих случајева, довољну попуњеност и довољне приходе. Оно што је друштвено неопходно може се појавити као губитак у рачуноводству појединачне установе.
Стога, једноставно супротстављање „приватног“ и „јавног“ није довољно. Било би илузорно веровати да ће све бити боље чим организација формално постане у јавном власништву. Јавне или полујавне болнице могу се водити по истој логици: са циљевима, програмима штедње, конкурентским притиском, аутсорсингом, смањењем плата и затварањем локација. Држава није ван ових услова; она их активно обликује.
Чак и тамо где су социјалдемократске или зелене снаге део управних или административних тела, ова логика не нестаје аутоматски. Ако усвоје језик „објективних ограничења“, ако третирају пружање здравствене заштите као питање трошкова и ако дају приоритет пословним метрикама у односу на потребе становништва и особља, они на крају управљају истим системом. Тада се здравствена заштита не планира демократски, већ се рационализује по капиталистичким принципима.
Менцикен, дакле, не показује само неуспех једне болнице. Менцикен показује неуспех здравствене политике која присиљава јавне одговорности у корпоративни облик. Одговорност је на друштву, финансирање је политичко, а последице утичу на запослене и становништво. Али одлуке се доносе према логици која на крају пита: Да ли је ова локација и даље профитабилна?
Ово је посебно брутално у случају особља. 149 од 303 запослених ће изгубити посао, укључујући приправнике и студенте. Ови људи нису довели болницу у црвено. Они су је одржавали у функцији. Радили су смене, бринули се о пацијентима, издржавали њихове породице, решавали ванредне ситуације, кували, чистили, организовали, пружали негу, документовали и обучавали друге. Они који сада укидају своја радна места не могу говорити о „реструктурирању“ као да је то чисто техничко структурно питање. Ово се тиче каријерних путева, стручности, обуке и животних планова.
Огранак Партије рада (PdA) у Аргауу стоји уз запослене, шегрте, студенте и становнике региона Винентал. Подржавамо захтев за истинским процесом консултација, транспарентношћу у вези са испитаним алтернативама и социјалним планом достојним имена. Процес консултација не сме бити учтива пратња смањењу броја запослених о коме је већ донета одлука. Предлози запослених и њихових представника морају се озбиљно размотрити пре него што се издају било какви откази.
Али сам социјални план није довољан. Он може ублажити последице, али не елиминише узрок. Узрок лежи у политици здравствене заштите која подвргава негу притиску броја случајева, паушалним плаћањима, конкуренцији између локација и трошковном рачуноводству. Здравствена заштита се не сме третирати као роба. Болница није филијала. Пацијенти нису купци. Нега, хитна медицинска помоћ и лекови нису производи који се могу смањити ако нису довољно профитабилни на одређеној локацији.
Није потребна наивна нада у државу као неутралног решавача проблема. Потребна је демократска контрола здравствене заштите одоздо нагоре: од стране запослених, синдиката, пацијената, заједница и шире јавности. Питање не би требало да буде: Која локација је профитабилна? Питање мора бити: Каква врста неге је потребна становништву, какви услови рада су потребни запосленима и како ће друштво обезбедити потребне ресурсе?
Истински јавни здравствени систем значи више од самог државног власништва. То значи његово уклањање из логике тржишта и конкуренције. То значи планирање засновано на потребама, а не на броју случајева. То значи контролу од стране оних који раде у здравству и зависе од његових услуга. То значи да се обука, број запослених, хитне службе, акутна нега и регионална доступност не третирају као питања трошкова, већ као друштвене потребе.
Менцикен илуструје шта је у питању: Ако близина није профитабилна, она се елиминише. Ако доступност по позиву ствара трошкове, она се смањује. Ако запослени више не одговарају једначини, отпуштају се. Наш отпор је усмерен управо против ове логике.
Здравље није роба. Здравствена заштита није бизнис. Али у капитализму се оно више пута третира као такво – чак и када је укључена држава. Стога су нам потребни не само различити облици власништва, већ и другачије питање моћи: Ко одлучује о пружању здравствене заштите? Биланс стања, управни одбор и конкуренција између локација – или људи којима је потребна здравствена заштита и којима је она потребна сваког дана?
Доминик Сцхротт
Партија рада Аргау
