Да би се нешто развијало на боље, морамо то узети у своје руке.
Многи се угледају на велике мајсторе – пуни лажне наде. Они их обожавају и навијају, слепо им верују да ће свет учинити бољим за нас. А неки од ових великана у почетку немају ништа друго на уму. Али када једном стигне до врха, он види свет само одозго. Он нас овде доле види само веома мале и мутне. Не, не може бити! Своју ситуацију можемо само да побољшамо сами.
Ми смо обични радни људи – и желимо да то и остане. Ми постављамо многе препреке на путу злоупотребе власти, на пример нашим статутима, који се заснивају на демократији на бази, дају функционерима само императив мандат и захтевају ротацију и обавезне доприносе. Заузврат, сваки члан има далекосежна права да постане активан на самоодређени начин.
Поштен рад покреће свет напред – све док нас не искоришћава. А то је данас, нажалост, врло чест случај: од плодова нашег рада првенствено имају користи они којима морамо да продамо своју радну снагу. Њихов капитал се све више гомила, уздиже се високо у небо. Одатле објављују своју поруку која жели да нас натера да верујемо да је све ово за наше добро. Не то није. Оно што нам заиста помаже је када почнемо да делимо солидарност. Све што нам је потребно за рад такође треба да припада свима нама, да бисмо уложили вишак на начин да од тога нешто добијемо.